PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Baš za­to što su že­lje­li da u Hr­vat­skoj i Sla­vo­ni­ji vi­de sa­mo je­dan, i to hr­vat­ski „po­li­tič­ki” na­rod, što Sr­bi­ma u Hr­vat­skoj ni­je­su pri­zna­va­li na­ci­o­nal­nu in­di­vi­du­al­nost, što su sma­tra­li da u Hr­vat­skoj ne­ma Sr­ba, jer oni či­ne sa­mo dio hr­vat­skog „di­plo­ma­tič­kog” na­ro­da, Štro­sma­je­ro­vi na­rod­nja­ci, ka­sni­ji ob­zo­ra­ši, ma­nje do­sljed­ni od pra­va­ša u ne­gi­ra­nju Sr­ba, ipak ni­je­su htje­li u zva­nič­nom na­zi­vu je­zi­ka da upo­tri­je­be pri­djev srp­ski. Da se po na­zi­vu slu­žbe­nog je­zi­ka ne bi vi­dje­lo da u Hr­vat­skoj ima Sr­ba, da se ti­me zva­nič­no i jav­no ne bi na­ru­ši­la te­o­ri­ja o po­sto­ja­nju sa­mo jed­nog, i to hr­vat­skog „po­li­tič­kog” na­ro­da, na­rod­nja­ci, i ka­sni­je ob­zo­ra­ši, ni­je­su htje­li da na­zo­vu je­zik hr­vat­sko-srp­ski, hr­vat­ski ili srp­ski, već su se, iz raz­lo­ga ko­je sam ob­ja­snio na dru­gom mje­stu, opre­di­je­li­li za ime ju­go­slo­ven­ski. Ra­di­je su pri­sta­ja­li da ka­žu i je­zik na­rod­ni i naš je­zik, sa­mo da ne upo­tri­je­be ri­ječ srp­ski.
Bez na­mje­re da po­ve­zu­jem stav na­rod­nja­ka i ob­zo­ra­ša pre­ma Sr­bi­ma sa po­li­ti­kom Hr­vat­ske dvor­ske kan­ce­la­ri­je, ko­joj je Ma­žu­ra­nić sta­jao na če­lu, ka­da je već ri­ječ o je­zi­ku, za­ni­mlji­vo je ču­ti jed­nu ocje­nu Va­tro­sla­va Ja­gi­ća. U pi­smu po­zna­tom srp­skom knji­žev­ni­ku i ured­ni­ku Lje­to­pi­sa Ma­ti­ce srp­ske An­to­ni­ju Ha­dži­ću, pi­sa­nom 1864. go­di­ne, Ja­gić, iz­me­đu osta­log, ka­že: „Evo Vam ša­ljem če­tvr­ti i po­sled­nji sve­zak Knji­žev­ni­ka, pa Vas mo­lim, ako li ika­ko do­li­ku­je ten­den­ci­ji va­šeg vred­no­ga ča­so­pi­sa, da ga spo­me­ne­te, ali ujed­no ne bi sgo­re­ga bi­lo, da ka­že­te, ka­ko ni ma­lo ne do­li­ku­je hr­vat­skoj kan­ce­la­ri­ji, što se mje­sto dru­gih va­žni­jih stva­ri to­li­ko bri­ne za svoj za­star­je­li pra­vo­pis, ko­je­ga vi­še ni­tko ne upo­tre­blju­je osim dvo­ji­ce ili tro­ji­ce, da­pa­če da je upra­vo gri­e­šno, što se pri­e­ti onim lju­di­ma, ko­ji se žr­tvu­ju za stvar, ko­ja smi­je­ra na ko­rist i pro­svje­tu na­ro­da, pak ho­će i iz­van ško­le da na­met­ne dru­gim ono, što se zna, da ne va­lja ni­šta, da­pa­če što ci­e­pa i ne­slo­gu pra­vi iz­me­đu Hr­va­ta i Sr­ba.
Po­zna­ti hr­vat­ski po­li­ti­čar iz Dal­ma­ci­je, Mi­ho Kla­ić, ko­ji je bud­no pra­tio i do­bro po­zna­vao hr­vat­sku po­li­ti­ku i od­no­se iz­me­đu Hr­va­ta i Sr­ba u Ba­no­vi­ni, po­vo­dom ras­pra­va vo­đe­nih u Dal­ma­tin­skom sa­bo­ru o na­zi­vu je­zi­ka, o to­me da li će se on zva­ti sa­mo hr­vat­ski ili hr­vat­sko-srp­ski, oštro je osu­dio za­gre­ba­či list Ob­zor sto­ga što je nje­gov ured­nik Din­ko Po­li­teo pru­žio otvo­re­nu po­dr­šku hr­vat­skim po­li­ti­ča­ri­ma iz Dal­ma­ci­je ko­ji su, u skla­du sa po­li­ti­kom za­sno­va­nom na hr­vat­skom dr­žav­nom pra­vu i te­o­ri­jom o po­sto­ja­nju hr­vat­skog „po­li­tič­kog” na­ro­da, po­ri­ca­li na­ci­o­nal­nu in­di­vi­du­al­nost Sr­ba u Dal­ma­ci­ji. U pi­smu pi­sa­nom u Za­dru 7. apri­la 1892. go­di­ne, a upu­će­nom po­zna­tom po­li­ti­ča­ru Ši­mi Ma­cu­ri, M. Kla­ić je, iz­me­đu osta­log, pi­sao: „Pi­šem vam za po­tu­ži­ti se na dr­ža­nje `Ob­zora` pre­ma ono­me što se u na­šem sa­bo­ru do­go­di­lo pri zad­njem za­si­je­da­nju. `Ob­zor` se od­luč­no sta­vlja na stra­nu Bjan­ki­na, a osu­đu­je nas, jer smo gla­so­va­li za is­pra­vak Pu­lje­za. Naj­pr­vo je opa­zit da isti pred­log Bjan­ki­na bio je ne­u­mje­stan i neo­prav­dan, po­što mu je on dao ono zna­me­no­va­nje u svo­me du­go­me go­vo­ru. To ni­je bi­lo ne­go na­pa­da­nje i ni­je­ka­nje Sr­ba. I mi iza to­ga mo­ra­li smo gla­so­va­ti za Pu­lje­za ako ni­smo htje­li još ja­če ras­pi­ri­ti mr­žnju me­đu jed­no­krv­nom bra­ćom i po­ka­za­ti se pra­vim var­va­ri­ma pred iz­o­bra­že­nim svi­e­tom. A `Ob­zor` da nas osu­di, zo­ve u po­moć dr­žav­no pra­vo i ne­ke te­o­ri­je o po­li­tič­ko­me na­ro­du, i raz­li­ke me­đu na­ro­dom i na­rod­no­sti, ko­je u na­še gla­ve ne ula­ze. Ipak je `Ob­zor` do­sad slo­vio kao za­go­va­ra­telj slo­ge me­đu Sr­bi­ma i Hr­va­ti­ma i za­to je od pra­va­ša če­sto na­pad­nut”. Za­vr­ša­va­ju­ći pi­smo, a ima­ju­ći u vi­du dr­ža­nje ob­zo­ra­ša pre­ma Sr­bi­ji i nji­ho­vo za­go­va­ra­nje te­o­ri­je o hr­vat­skom „po­li­tič­kom” na­ro­du, Kla­ić je, u ime gru­pe po­sla­ni­ka na Dal­ma­tin­skom sa­bo­ru, ko­ja se ni­je sa­gla­ša­va­la sa po­li­ti­kom pra­va­ša i ob­zo­ra­ša, na­pi­sao: „Pri ova­kvom dr­ža­nju `Ob­zora` pre­ma na­ma, za­i­sta ne zna­mo ko­ja je raz­li­ka me­đu pra­va­ši­ma i ob­zo­ra­ši­ma”.
Kad je je­dan hr­vat­ski po­li­ti­čar ta­kvog ule­da ka­kav je imao Kla­ić, i tih zna­nja o hr­vat­skoj po­li­ti­ci i nje­nim to­ko­vi­ma ka­kvim je on ras­po­la­gao, mo­gao pi­ta­ti ka­kva je raz­li­ka iz­me­đu pra­va­ša i ob­zo­ra­ša u sta­vu pre­ma Sr­bi­ma i te­o­ri­ji o hr­vat­skom „po­li­tič­kom” na­ro­du, on­da ni­je po­treb­no na­vo­di­ti i dru­ge, ina­če broj­ne do­ka­ze o to­me da su sve hr­vat­ske gra­đan­sko-po­li­tič­ke opo­zi­ci­o­ne stran­ke, sva­ka na svoj na­čin, sa ma­nje ili vi­še od­luč­no­sti i do­sljed­no­sti, sve do po­čet­ka po­li­ti­ke no­vog kur­sa, po­ri­ca­le na­ci­o­nal­nu in­di­vi­du­al­nost Sr­ba u Hr­vat­skoj i za­la­ga­le se za prak­tič­no oži­vo­tvo­re­nje ide­je o hr­vat­skom „po­li­tič­kom” na­ro­du. Dru­gim ri­je­či­ma, či­ta­va dru­ga po­lo­vi­na 19. vi­je­ka, a na­ro­či­to po­sled­njih 25 go­di­na to­ga sto­lje­ća, u zna­ku su ne­pre­sta­nih bor­bi iz­me­đu Hr­va­ta i Sr­ba, bor­bi ko­je su se, u kraj­njim kon­se­kven­ca­ma, svo­di­le na pi­ta­nje uspje­ha ili ne­u­spje­ha hr­vat­ske gra­đan­ske opo­zi­ci­o­ne po­li­ti­ke, tj. na pi­ta­nje ne­stan­ka ili op­stan­ka na­ci­o­nal­ne i po­li­tič­ke po­seb­no­sti u Tro­jed­noj kra­lje­vi­ni.(NA­STA­VI­ĆE SE)